Tibor Purger govori o primeni teorije igara u istraživanju međunarodnih odnosa na jednom od budimpeštanskih univerziteta (Foto: Veronika Szappanos)
Rođen 1955. g. u Subotici, u bivšoj Jugoslaviji, pohađao je osnovnu školu „Endre Ady” („Endre Adi”) u Kanjiži a Gimnaziju „Moša Pijade” u Senti, nakon čega je maturirao u Gimnaziji „Hilltop” (”Hiltop”) u San Diegu, Kaliforniji (SAD) u okviru međunarodnog programa đačke razmene „Omladina za razumevanje” (Youth for Understanding). Studirao je numeričku matematiku sa kibernetikom i političke nauke na Beogradskom univerzitetu. Magistrirao je iz računarskih nauka na Univerzitetu „Johns Hopkins” („Džons Hopkins”) u Baltimore-u (Baltimoru) i iz političkih nauka na Univerzitetu Rutgers (Ratgers) u državi New Jersey (Nju Džerzi). Stekao je egzekutivni certifikat iz rukovođenja tehnološkim organizacijama na postdiplomskoj Školi menadžmentskih nauka „Sloan” („Sloun”) pri Massachusetts Institute of Technology (Masačusetskom institutu za tehnologiju) u Bostonu.
Nakon studentskih dana, Tibor je prvo radio kao medijski kritičar dnevnog lista „Magyar Szó” („Mađarska reč”) i kao prevodilac igranih filmova pri Televiziji Novi Sad. Od 1983. do 1990. g. bio je glavni urednik časopisa za društvena i umetnička pitanja „Új Symposion” (“Novi simpozij”). Tri puta gubi posao u ranim godinama miloševićevske diktature u Srbiji, te počinje da piše o međunarodnim odnosima za sindikalni nedeljnik “Dolgozók” (“Radnici”), a po njegovom prestanku izlaženja pretvara ga u privatizovani porodični nedeljnik “Családi Kör” (“Porodični krug”) kao glavni urednik-osnivač i prvi direktor nove firme.
Po izbijanju jugoslovenskih ratova prelazi u Washington (Vašington) kao dopisnik i analitičar međunarodne politike – i to radi punih 25 godina bez prestanka. Do dan danas je jedini reporter iz bivše Jugoslavije i Mađarske koji je više od deset godina držao stalnu novinarsku propusnicu u Beloj kući. Između oktobra 1991. g. i marta 1999. g. publikovao je više naslova nego što je objavljeno brojeva novosadskog dnevnog lista „Magyar Szó”. Zbog uvođenja državne cenzure nakon početka vazdušnog rata NATO-pakta protiv Miloševićevog režima prestaje da piše za list već osniva prvo nezavisno internet izdanje tog dnevnika. Po Miloševićevoj kapitulaciji nastavlja sa redovnom nedeljnom kolumnom o spoljnoj politici za „Magyar Szó” – sve do 20. oktobra 2017. g. kada, zbog narušavanja javnoserviske prirode dnevnog lista prekida saradnju i dobrovoljno finansiranje desetak internet domena redakcije.
U svojoj američkoj karijeri, Tibor je radio za mađarski (1991–93) i južnoslovenski (1994–99) servis Radia Slobodna Evropa kao i za globalnu satelitsku Televiziju Dunav u Budimpešti, od prvog TV dnevnika sve do utapanja kanala u državnu medijsku kuću pod kontrolom nove vladajuće stranke u Mađarskoj 2010. g. Od 1994. do 2009. g. bio je stalno zaposlen u washingtonskom Institutu Brookings (Brukings) gde je osnovao njihov prvi vebsajt 1994. g., i vodio ga sve do svog prelaska na Univerzitet Rutgers kao direktor informatike i predavač političkih nauka.
23. oktobra 2016. g., zajedno sa Péterom Kókaijem (Peter Kokai) lansira novi medijski portal “Szabad Magyar Szó” (“Slobodna mađarska reč”) sa ciljem ponovnog obezbeđivanja otvorenog, slobodnog i respektabilnog javnog diskursa u mađarskoj nacionalnoj zajednici u Vojvodini. U junu 2017. g., zajedno sa profesorom Stefanom Messmannom (Štefan Mesman) osniva Fondaciju “Sloboda štampe” u Srbiji – sa istim ciljem.
Tiborova supruga Emese (Emeše) radi kao novinarka u Glasu Amerike u Washingtonu. Njihov sin David je neurohirurg i istraživač matičnih ćelija pri Univerzitetske bolnice Stanford u Kaliforniji.
